(trening traje 3 dana, onaj koji osjeća potrebu za više, može da produži na 5,10 ili 30 dana)

Vježba 1. Posmatranje

Da bi se ostvario uspeh, potrebno je odbaciti pogrešne pretpostavke i verovanja koja nas sprečavaju da prihvatimo jednostavna i očigledna rešenja. Dobro je da budemo na oprezu i da se sklanjamo od nepotrebnog stresa, ali ako stvari posmatramo na pogrešan način, onda ćemo često dolaziti u situaciju da “ne vidimo šumu od drveta”, odnosno da ne prepoznajemo velike mogućnosti i brza rešenja u od ličnim situacijama jer preuveličavamo nevažne negativne stvari. Studije pokazuju da osobe koje su pesimistički nastrojene imaju mnogo veće šanse da obole od depresije, bolesti srca i da izgube volju da se angažuju na treninzima i utakmicama. Pesimista posle prvog primljenog gola klone duhom i pomisli: “Loše nam se piše, sigurno ćemo izgubiti.”

U procesu mentalnog treninga veoma je važno da se trudimo da u svakoj situaciji budemo sposobni da izvučemo pozitivne aspekte i da na osnovu njih gradimo dobre odluke. Svim ljudima, pa i dobrima, se ponekad dešavaju loše stvari, i zato je važno da pozitivno sagledavamo sve što nam se dešava. Na loše stvari možemo gledati kao na prepone koje trebamo preskočiti na putu do cilja, a ne kao razlog za prestanak borbe. Kao što svaki tamni oblak ima svoju svetlu ivicu, tako svako zlo ima svoje dobro – oni koji su mentalno jaki znaće to da prepoznaju.

Dobra vežba za pravilno posmatranje situacija u koje dolazimo jeste naš “Trodnevni program za stvaranje zdravih misli” koji se pokazao odličnim u radu sa brojnim sportistima. Program se sastoji iz nekoliko koraka:

– Nije dozvoljeno da se govori kritički o bilo kojoj temi ili pojedincu, čak ni konstruktivna i dobronamerna kritika (Korak 1)

– U razgovoru sa drugim ljudima dozvoljeno je izgovaranje samo pozitivnih reči. Ako nemamo da kažemo ništa pozitivno, onda treba da ćutimo. (Korak 2)

– U toku 3 dana dozvoljeno je samo pozitivno mišljenje. (Ukoliko se desi da izgovorimo neku reč kritike ili da mislimo o nečemu negativnom duže od 10 sekundi, potrebno je da krenemo ispočetka da odbrojavamo 3 dana) (Korak 3)

– Nakon tri dana dozvoljena je dobronamerna i konstruktivna kritika (Korak 4)

Vježba 2. Čitanje tuđih misli

Pogrešnim čitanjem mislim možemo takođe da dođemo u situaciju da sudimo drugim ljudima. Protivničkom igraču koji nas je povredio na utakmici možemo da kažemo: “Veoma je loše što si me povredio”, umesto da kažemo: “Ti si loš čovek zato što si me povredio.” Na taj način sudimo postupcima, a ne čoveku. Praksa je pokazala da su ljudi skloni da sude drugima mnogo strožije nego samo me sebi, jer o drugima sude na osnovu njihovih postupaka, a sebi na osnovu svojih namera. Bilo bi fer da i drugima sudimo na osnovu njihovih namera. Ali, da li mo žemo da ih znamo? Dakle, veoma je važno da pravilno procenjujemo ljude i situacije, da bismo bili ustanju da donosimo ispravne zaključke.

Veoma je važno da u životu pravimo razliku između onoga što sigurno znamo i onoga što samo nagađamo. Nekada čitanje misli može biti pozitivno, kao kada trener jednog tima pretpostavlja šta će trener protivničkog tima uraditi: “Pošto su na našem terenu izgubili sa 3:0, njihov trener pretpostavlja da ćemo se mi u revanšu braniti bunkerom. To je dobra prilika da ih iznenadimo i napadnemo od prvog minuta.”

Dobar način kojim sebe možemo da testiramo da li smo počeli da pogrešno čitamo tuđe misli jeste da odgovorimo na pitanje: Da li je određena osoba nešto izjavila ili mi verujemo da ona to misli. U nastavku ćemo izneti “Trodnevni program zdravog prosuđivanja” koji se sastoji iz nekoliko koraka, i koji će nam pomoći da bolje upoznamo svoje sposobnosti prosuđivanja, i da ih unapredimo:

– Treba da pazimo da ne upadnemo u zamku da zato što nekog dugo poznajem možemo da tvrdimo šta dotični misli. (Korak 1)

– U razgovoru sa prijateljem treba da pazimo šta osoba želi da nam kaže da ne bismo došli u situaciju da mi kažemo ono što mislimo da osoba želi da kaže. (Korak 2)

– Možemo da vežbamo sebe u čitanju tuđih misli, tako što ćemo od prijatelja, sa kojima smo u dobrim odnosima, tražiti da nam kaže da li smo dobro procenili njegove misli u određenim situacijama. (Korak 3)

Vježba 3. Preuzimanje krivice

Može se desiti da osoba padne u depresiju ako joj se za kratko vreme desi nekoliko neprijatnih situacija. Juče je slupao auto prilikom lošeg parkiranja, sinoć su mu javili da mu je majka odvedena u bolnicu zbog srčanog udara, a danas je na utakmici pokidao ukrštene ligamente i odsustvovaće sa terena šest meseci. Da li je sve ovo razlog da se osoba demorališe ili se poslednja dešavanja mogu nazvati “nesrećnim spletom okolnosti”?

Trener može sebe optuživati za loš rezultat ekipe, ali ispravan pristup bi bio da svako nosi svoj deo krivice. Trener je mogao da učini sve da igrači budu dobro pripremljeni i da dobro odigraju, ali svako od igrača donosi sopstvene odluke na terenu i snosi svoju odgovornost. Sa druge strane, priznavanje očigledne krivice je dobra stvar jer je to prilika da uvidimo svoje greške i da ih ispravimo. Pogrešan pristup bi bio da za svoje loše
postupne okrivljujemo druge.  U tom slučaju nećemo napredovati. Takođe je pogrešno da zbog neke učinjene greške, sebe ili nekog drugog, smatramo lošim čovekom. Dakle, određeni loš postupak ne definiše nekoga da je loš.

Nije dobro da ako učinimo neku grešku da sebe osuđujemo i smatramo bezvred nim, ili da negiramo krivicu i ne iskoristimo priliku da se popravimo. Ispravan pristup je da krivicu pripišemo pogrešno učinjenom delu i spletu okolnosti, u čemu smo i mi saučestvovali, i da odlučimo da radimo na sebi da se to više ne ponovi.

U nastavku iznećemo “Test za pravilno utvrđivanje krivice”. Potrebno je da se setite nekog neprijatnog događaja koji vam se nenamerno desio. Na postav ljena pitanja koja slede, vezano za taj događaj, treba da od govo rite sa “da” ili “ne”:

a) Da li ste znali da bi neki vaši postupci mogli negativno da deluju u ovoj situaciji?

b) Da je vaš najbolji prijatelj učestvovao u ovom događaju, umesto vas da li biste ga smatrali krivim.

c) Da li vas drugi smatraju krivim za ovo što se desilo?

d) Da li ste bili nemarni i neodgovorni u ovom događaju?

e) Da li možete da uradite nešto da se nastala greška popravi?

Ako ste na sva pitanja odgovorili sa NE a sebe idalje smatrate krivim, to znači da imate problem sa nametanjem krivice samom sebi.

Može se desiti da sebe okrivimo za stvari za koje nismo mogli da izbegnemo ili za koje uopšte nismo odgovorni. Zbog takvog pogrešnog pristupa osoba može doći u stanje depresije i potpune nemotivisanosti da se dalje bori i napreduje.

Vježba 4. „Sve ili ništa“ – donošenje dobrih odluka

Lepo je biti uvek najbolji, ili težiti ka tome, ali ne treba doživljavati tragično ako se nekada i ne bude najbolji. Ako od sebe i drugih zahtevamo nerealna visoka očekivanja možemo sebi stvoriti veliki mentalni problem.

Koncept „Sve ili ništa“ je koncept perfekcionizma koji veoma često dovodi do frustracija, obeshrabrenja, gubitka samopoštovanja, nezavršenih poslova, pa čak i do samoubilačkih pomisli.

Zdrav pristup je da neuspeh predstavlja pozitivan proces – proces iz koga uvek naučimo nešto novo. Lepo je težiti ka savršenstvu, ali je pogrešno biti razočaran ako se ne bude uvek „broj jedan“

– Umesto da kažete: „Moj prijatelj nema pojma, neću snjim da pričam.“ Vežbajte se da kažete: „Prijatelj i ja nismo jedinstveni po svim pitanjima, ali postoji mesta za saradnju.“

– Umesto da kažete: „Ova sedmica je katastrofa, ništa mi ne ide“ Vežbajte se da kažete: „Desile su se i neke lepe stvari u zadnjih par dana“

– Umesto da kažete: „Juče nisam ništa radio, neću ni danas“ Vežbajte se da kažete: „Dobro je što mogu da prestanem da zabušavam i da se posvetim pametnim stvarima“

– Umesto da kažete: „Beskoristan sam, nisam nizašta“ Vežbajte se da kažete: „Dobar sam u nekim stvarima”

– Umesto da kažete: „Ne volim ovo da radim“ Vežbajte se da kažete: „Ne volimovo da radim, ali izdržaću“

– Umesto da kažete: „Neću ovo moći izdržati, ovo je mnogo teško za mene“ Vežbajte se da kažete: „Dovoljno je da krenem da radim i to će delovati pozitivno na mene, pa ću moći ovo da podnesem“

Vježba 5. Razmisljanje srcem

Ne dozvoljavaj da emocije preovladaju tvojim umom, koristi razum.

Mnogi ljudi smatraju da je ono što osećaju – najbolja stvar za njih, a u isto vreme jedina moguća opcija. Međutim, to što osećamo da nešto ne možemo da uradimo, ne znači da to zaista i ne možemo. Kao što smo videli, svakome je dato da bude šampion, samo je pitanje koliko je ko mentalno jak da to postigne, a mentalna snaga se postiže vežbanjem. Kada smo zatrpani raznim obavezama, to ne znači da ne možemo da se dobro spremimo za nešto. Zato je veoma važno da ne izjednačavamo trenutna osećanja sa neminovnom životnom sudbinom koja je pred nama. Donošenje zaključaka samo na osnovu osećanja može da bude pogrešno. To što smo dobro raspoloženi ne znači da smo postali više vredni. Ili ako smo tužni i razočarani, ne znači da je situacija beznadežna, a da smo mi postali bezvredni. Naša vrednost kao čoveka ili igrača ne zavisi od toga kako se trenutno osećamo.
Mi smo ono što jesmo bez obzira kako se osećamo. A u očima ozbiljnih ljudi, svako ljudsko biće je od neprocenjive vrednosti sa ogromnim potencijalima

“Razmišljanje srcem” se najčešće sreće kod zavisnika – zavisnika od duvana, alkohola, noćnog života, nezdrave ishrane i drugih loših navika. Ovakve osobe su sklone da izmišljaju mnoštvo “razloga” zašto treba da ostanu zavisnici.

Nekada osećanja mogu da budu dobar vodič u životu. Sportista koji je odigrao seriju lošijih utakmica, jer je češće odlazio na žurke i konzumirao alkohol, doneo je odluku da prestane sa tom praksom. Jednog popodneva dobio je poziv za odlazak na žurku, i sa osećanjem gađenja prema alkoholu zahvalio se na pozivu i odbio ga. Sutradan se osećao sjajno zahvaljujući duhovnoj pobedi koju je ostvario. Ali kada je usledio poziv trenera da dođe i pomogne u radu sa juniorima, njega zapljuskuju osećanja koja ga podstiču da ne ide, ali razumski donosi odluku da ode i volontira u radu sa juniorima. Nakon završenog treninga, on se oseća sjajno, jer je iskustvo pomaganja bližnjima veoma ojačalo njegovo mentalno zdravlje. Ubuduće je redovno išao da pomaže, bez obzira da li mu se išlo ili ne, jer je znao da radi dobru stvar za sebe, da bi mu us-koro to postalo zadovoljstvo i sa radošču je čekao poziv da pomogne.

Primeri pobeda nas osećajima:

„Jako mi se jede ova čokolada, ali je neću pojesti jer to nije dobro za moje
zdravlje“

„Imam želju za masturbiranje, ali neću raditi to sramno delo, jer je to loše za
moje telo i duh“

„Čovek me izaziva, ali neću ga udariti jer stvarno nema potrebe za tim“

Vježba 6. Izbegavanje pogrešnog preuveličavanja

Razmaženi ljudi su navikli na udoban i prijatan život, bez stresova, gde se svi oko njih ponašaju lepo. Međutim, realnost života je drugačija. Oko nas žive i “krokodili” u ljudskom obličju koji nas povremeno “ugrizu”, nagaze, povrede… U takvim situacijama razmaženi ljudi skaču kao opareni, šokirani i sablažnjeni onim što im se desilo, preuveličavajući realno stanje. Za njih se kaže da imaju “nisku toleranciju frustracije” (NTF) koja se oslikava izjavom: “Ne mogu to da podnesem.” Osobe sa NTF poremećajem često svoju frustraciju izražavaju kroz vulgarnost i bacanje kletvi na one za koje smatraju da su uzrokovali njihovo stanje.

Jedna od veoma važnih mentalnih vežbi jeste da sebe treniramo da neprijatne situacije ne doživljavamo rečima: “Ovo je užasno” i “Ne mogu to da podnesem”, već rečima: “Ovo nije prijatno” i “Podneću ovo, iako je neprijatno”

Veština preoblikovanja izraza kojim opisujemo situacije i stanja u koje dolazimo je neizostavni deo ovog mentalnog trenin ga. Veoma je korisno da što ređe koristimo reč “moram”, a da umesto nje koristimo reči “trebalo bi”.

Svako od nas ponekad dođe u neprijatnu situaciju, ali takvu situaciju ne treba označavati katastrofično, kao nešto „jezivo,strašno,grozno“, jer će se time otežati rešavanje problema na razuman način.

Preuveličavanje onogo što se dešava oko nas može biti jako štetno za krajniji ishod onoga čemu težimo.

Raspoloženje koje je direktno povezano sa preuveličavanjem jeste gnev. U stanju gneva, osoba sama sebe uverava da je u pravu i iznosi pred sebe mnoštvo argumenata iste vrste.

Jedna od mentalnih vežbi za kako ublažiti gnev jeste „Dobijanje na vremenu“. Potrebno je da se sklonimo na neko mesto gde će se gnev smanjiti. (priroda, prazna soba, čitanje, muzika, vježbanje)

Vežba 7: Izbegavajte ružne nadimke

Davanje pogrešnih i ružnih nadimaka zasniva se na pogrešnom principu da se čovek meri po svojim greškama. Veoma je opasno za čovekovu psihu ako prihvati nadimke i etikete koje mu drugi nameću zbog nekih svojih grešaka. Tada osoba počinje da se poistovećuje sa svojim manama i počinje da veruje da nika.da neće moći da se popravi. Kada pogrešimo, treba jednostavno da prihvatimo da smo ovog puta pogrešili, a ne da usvojimo pogrdne nadimke kojima nas neki neodgovorni ljudi zasipaju i da počnemo sebe negativno da vrednujemo, smatrajući se večitim gubitnicima.

Može se desiti da nas je neko uvredio, kritikovao nas ili je imao drugačiji stav od nas. Ukoliko upotrebimo ružan nadimak za njega, udarićemo na samog sebe jer ćemo postati uznemireni i gnevni. Ukoliko pomislimo da je neki ružan nadimak koji nam je upućen – istinit, smanjićemo nadu za promenu kod nas samih. To se često dešava kod dece koju roditelji često omalovažavaju raznim nadimcima, pa deca mogu da razviju slab osećaj sa- movrednovanja i zbog toga ulažu malo napora da se poprave. U nekim slučajevima je potrebno stvari nazvati pravim imenom i deci, ili odras- lima, sugerisati na greške koje prave, ali korišćenjem adekvatnih termina. Nekada davanje etiketa može dovesti do duhovne paralize osobe.

Odličan mentalni trening je da se uvek trudimo da vidimo dobro u drugima. Uprkos njihovim greškama, i čak uvre- dama na naš račun, trebalo bi da se trudimo da ih posmatramo onakvim kakvi bi oni mogli da budu – promenjeni na bolje kao pozitivne ličnosti. Takođe je važno da se prema sebi ophodimo sa poštovanjem. Religioznim ljudima je to mnogo lakše jer razumeju da za svog Ne- beskog Oca predstavljaju neprocenjivu vrednost.

Jedna od najtežih, ali i najboljih mentalnih vežbi, jeste da se suzdržimo da druge ljude nazivamo ružnim nadimcima, bez obzira koliko su se ogrešili o nas. U nastavku ćemo iznetu “Program men- talnog treninga u tri koraka”

– Ako neko nešto loše uradi ili pogreši, umesto da ga uvredite , vežbajte se da kažete „Ovo nije bilo lepo“ ili „Što si tako postupio“ (Korak 1)

– Trudi se da gajiš pozitivnu atmosferu u društvu, okolini, školi, treningu… (Korak 2)

– Izbegavajte društvo u kojima se koriste ružni nadimci i pogrdne etikete. To uključuje i gledanje filmova, muzike, snimaka… u kojima se koriste ružni nadimci i vulgarne reči (Korak 3)

Osoba koja drugome daje ružan nadimak ili uvredu očekuje reakciju od onoga ko ga etiketira. Zato je ignorisanje i izbegavanje bilo kakve gnevne reakcije najbolji odgovor na uvredu, što će najverovatnije izazvati frustraciju onoga koji etiketira pa će ovakvom vašom reakcijom biti prisiljen da se udalji ili da ućuti.

Vježba 8. Pogrešno predviđanje

Osobina mentalno slabih ljudi, koje nazi- vamo “kukavicama”, jeste da mnoge stvari u životu vide crno. Za njih postoji posebna izreka koja kaže: “Kukavice umiru više puta pre svoje stvarne smrti.” Zbog toga što u svojoj glavi sve vide crno, ovakve osobe su potištene i nemaju nadu za uspeh, što ih pravi duhovnim invalidima.

Zastranjivanje u sujeverje je takođe oblik pogrešnog predviđanja. “Ako ova stvar ne bude stajala na ovom mestu, i u ovom položaju, desiće mi se nesreća.” “Ujutru kad ustanem moram sve stvari da obavim tačno utvrđenim redosledom, inače toga dana neću imati sreću.”

U jednoj studiji su ispitivane osobe koje su uspele da prežive pokušaj samoubistva padom sa velike visine. Svi su iznosili istu priču: pre nego što su pokušali samoubistvo smatrali su da je to najbolja opcija za njih, ali čim su iskoračili da skoče, misao koja im je prošla kroz glavu bila je da to nisu trebali da urade. Drugim rečima, pokajali su se što su doneli takvu odluku.

Veliki broj ljudi pogrešno predviđa da će novcem doći do sreće. Studije pokazuju da ko ličina novca nije mera sreće u živo tu, i da u ekonomski najbogatijim zemljama sveta ima procentualno manje srećnih ljudi nego u nekim ekonomski siromašnim zemljama Afrike.

Iskustvo velike većine ljudi je da loše predviđaju šta će im se desiti u životu. Oni koji su vredni i pošteni, obično dobiju ono što traže, samo na neki drugi način, i u mnogo većoj meri nego što su očekivali, dok oni drugi često dobiju ono što traže, ali sa tim bivaju jako nezadovoljni – to im dođe kao neka vrsta kazne i pouke da se ne bave pogrešnim predviđanjem i da obrate pažnju na ponaša- nje. Takođe, princip “cilj opravdava sredstvo” se u praksi pokazao jako loš, jer će pre ili kasnije doći na naplatu pogrešno predviđanje “uspeha” primenom takvog principa.

Dobar trening za dobro predviđanje je da zapisujemo svoja predviđanja svaki put kada ih projektujemo, a zatim napišemo da li su se ona obistinula.

Tako će mo dobiti pravilan odgovor na pitanje koliko preterujemo u svojim predviđanjima i da li su ona dobra za nas ili ne.

(nadam se da sam uspio nekom pomoći u izgradnji nečijeg karaktera, što mi je svakako i bio cilj, da pomognem što više ljudi da postanu dobri ljudi, kako bi i nama bilo bolje. U pisanju ovog teksta, koristio sam knjigu „Mentalno Zdravlje Sportista“ od dr. Milisava Nikolića u kojoj imate više informacija o treningu, o fizičkom tako i o mentalnom treningu.)