Ko Je Dobar Čovjek?

ŠTA JE DOBRO?

Čini se da je reč „dobro“ mnogo više od imenice ili prideva u jezicima, više kao uzrečica koju nesvesno upotrebljavamo tokom govora, ili unutrašnja potreba da izgovaranjem, putem svojevrsne afirmacije želimo prihvatiti situaciju, sagovornika, čime se refleksno želi uticati na umirivanje vlastitog bića ali i svih ostalih prisutnih. Reći „Dobro“ ima sličan efekat i namenu kao kad Jevreji kažu „Šalom“ (mir). U Bibliji i u jevrejskoj tradiciji Šalom iliti Mir, ima najvišu duhovnu vrednost. U kolovijalnom govoru „Dobro“ dolazi na kraju rečenice i uvek u sniženom i pomirljivom tonu.

Kao kontrast Dobru je Zlo. Reč „Zlo“ se za razliku od dobrog mnogo ređe upotrebljava u praksi. „Vredi napomenuti da zlo, nema svog bića, njega nije stvorio Bog. Ono je pojava, samo stanje, a ne priroda tvari i njenoga bića. Zbog toga je demonsko ’ja’ samo izopačeno i izvrnuto bogopogodno ’ja’, a ne nikakva ontološka novina. Zbog toga je zlo – zlo, ali nikad potpuno; ovo stoga jer ono nije biće (esse), nego zlo biće (male esse), koje uvek u sebi ima makar minimum, prvobitnog dobrog bića. Stoga zlo nije samo nedostatak dobra, nego njegova nepunoća koja nikad nema svoh osobni vid sadržaja, i nikako se drukčije ne može pojmiti nego u odnosu na dobro kao njegov parazit. “1

U hrišćanskoj, jevrejskoj i islamskoj religiji najviše dobro je Bog. Sva pojedinačna dobra teže da se približe vrhovnom dobru (lat. summum bonum), i zbog toga je moguće stupnjevito merenje dobra (dobar-bolji-najbolji). Sve religije preporučuju dobra dela kao put do vrhunskog dobra.

Iz ove teze se može zaključiti da je biti Dobar, znači ustvari biti u karakternom smislu sličan Bogu, imati Božije osobine, budući da je Bog dobar.

U sanskritu koren reči dobar je dhab, tj. ono što pristaje i što nečemu pripada (odnosno odgovara svojoj svrsi), što je u staroslovenskom “doba”. Iz toga su nastale reči srpskog jezika: dobar, dobro, dobrota, udoban, podoban i (suprotnost) grdoban. Reč dobro kao osnov gradi mnoge složenice poput: dobro-ćudnost, -dušnost, -hotnost, – činstvo, -namernost, -stivost, -voljnost…

U filozofiji se razlikuje dobro po sebi i korisno dobro. Dobro po sebi (ili čisto dobro) ne zavisi od drugog bića, nema svrhu izvan sebe, niti za cilj ima neku korist ili interes. Korisno dobro ima za svrhu neku korist, neki interes. U etici je poznato i hedonističko i utilitarističko shvatanje dobra. Hedonizam ističe ugođaj, osećaj zadovoljstva, kao najveće dobro, dok utilitarizam ističe korist.

Mnogi filozofi su se bavili pitanjem vrline i dobra. Sokrat je smatrao da se vrlina može naučiti, odnosno da je ona znanje. Tvrdio je da čovek mora znati šta je dobro, da bi to činio. Aristotel vidi dobro kao svrhu i cilj kojem teže sve pojedinačne delatnosti.

Džon Stjuart Mil, predstavnik utilitarističkog shvatanja dobra, smatra da svako delo treba procenjivati prema posledicama, odnosno štetnosti i korisnosti po pojedinca i zajednicu. Savremeni etičari umesto termina dobro preferiraju reč vrednost za dobro koje je korisno čoveku, ističući subjektivnu stranu dobra.

Za hrišćanske mislioce, najveće dobro je kada čovek postigne konačnu svrhu svoga života. Boetije (oko 480 – 524), rimski hrišćanski filozof, u svom delu „Uteha filozofije“, tvrdi da je najveće dobro ono što se čoveku ne može oduzeti:

„Ako je sreća najveće dobro bića, koje živi po razumu, i ako ono, što se na bilo koji način može oduzeti, nije najveće dobro, jer se pred njim ističe ono, što se ne može ugrabiti, očito je da nestalnost udesa ne može potpomagati sticanje sreće. Pritom onaj, kojeg vuče ta nepostojana sreća, ili zna da je ona nepromenljiva, ili ne zna. Ako ne zna, kako li može biti sretan udes zasnovan na zaslepljenosti neznanja? Ako pak zna, nužno je da se boji, da ne bi izgubio ono, za što ne sumnja da se može izgubiti, pa mu zato neprekidan strah ne dopušta, da bude sretan. Ili pak, ako to izgubi, drži da ne mora za to mariti? I po tome je ono dobro, čiji se gubitak može ravnodušno podnositi, doista vrlo neznatno“

U srpskom jeziku reč „sreća“ etimološki potiče od reči „sresti se“ (sa nekom osobom) što znači da implicira neposredni kontakt sa drugom ličnošću.

Vidimo da je hedonistički (intrizični) pogled na Sreću’, dosta volatilan, nestabilan i teško održiv. Takav pogled se nalazi u mnogim dalekoističnim religijama gde je središte na ostvarivanje ličnog osećaja sreće i blagostanja (Nirvane, atman) preko intraze i duhovnih tehnika kao što su meditacija, kundalini i ostalo.. Bivša uticajna pripadnica pokreta, Dorin Virtue, govori da je putem New Age napredovala do izvesnog nivoa, ali se nakon toga njena duhovnost svela na sebičnost, zavidnost, egomaniju. Dolazimo do zaključka da je utilitarni (ekonomski) postizanja Dobrote/Sreće jedini koji pruža trajan, skladan i harmoničan duhovni napredak, i to ne samo lični već sveopšti. Ovde dolazimo do sledećeg bitnog elementnog – Sveopštost. Da bi se nešto smatralo Dobrim’ mora služiti sveopštim interesima, ne isključivo ličnim.

Na osnovu prethodnih navoda mislioca, možemo ustanoviti da lični ili hedonistički aspekat „Dobra“ cilj koji je poželjno dostići. Biti srećan, ispunjen, spokojan, većina bi se složila da je to nešto prema čemu bi trebao težiti svaki čovek, ali subjektivni pogled i merila po kojim se oni vrednuju znaju zamaskirati stvarnu količinu blagostanja nekog pojedinca. Uživaoci raznih poroka kao što je heroinska zavisnost, kocka i alkoholizam će verovatno često sebe deklarisati kao srećne ljude, ali oni nemaju u vidu parametre kojima se tako nešto može pravilno ustanoviti. Ljudi nisu svesni kompleksnosti, višeslojsnosti kao i nivoa dostizanja Sreće’ (prave, istinske sreće). Sreća’ jedino može biti dostignuta u korelaciji i uz komplementarnost sa mirom, ljubavlju, zadovoljstvom i slobodom. Sreća’ predstavlja krajnju manifestaciju količine naše dobrote i dobroga koje sadržimo u sebi. Međutim iako je ona važan indikator, problem jer je ona apstrakna, teško spoznajna i dokučiva, te ona se jedino može proceniti kroz realne parametre, preciznije kroz Utilitarnost. Bez utilitarnosti, bez delovanja u praksi, ne može se dostići do Sreće’.

KO SU DOBRI LJUDI?

Govorili smo da bez praktičnog delovanja u životu ne možemo stići do Sreće’. Ali kakva to praktična delovanja? Govori se da je sreća u davanju. Isus rekao da „mnogo je blaženije davati negoli uzimati.“ (Dela apostolska 20:35). I naučnici su ustanovili da je za čoveka dobro da bude darežljiv. Istraživanja otkrivaju da ljudi koji pomažu drugima kao volonteri ređe imaju bolove i ređe obolevaju od depresije. Generalno gledano, imaju bolje zdravlje. Čak i osobe obolele od teških hroničnih bolesti kao što su multiple-skleroza i sida mogu poboljšati svoje stanje ako su velikodušne.

Ovde vidimo dva elementa koje smo naveli ranije – ekstrizičnost i utilitarnost. Sledeće istraživanje će nam pomoći da uklopimo i treći – sveopštost.

Istraživači koji se bave međuljudskim odnosima primećuju da „ljudi koji su nesebični i samopožrtvovani nesvesno motivišu druge da i oni budu takvi“. Takođe su zapazili da i samo „čitanje o izuzetnim dobrim delima inspiriše čoveka da postane velikodušniji“. Prema jednom istraživanju, „jedna osoba u društvu može snažno uticati na desetine, pa i na stotine drugih, čak i ako ih ne poznaje niti ih je ikada srela“. Drugim rečima, jedan jedini velikodušni postupak može pokrenuti niz velikodušnih postupaka.

Međutim davanje jeste Dobro, ali ne mora davanje uvek biti Dobro’ (istinsko dobro). Mnogi poznati daruju basnoslovne svote novca u humanitarne svrhe, zalažu se za filantropiju, redukciju bolesti na planeti, preko ulaganja, ali da li zapravo to služi razvoju čovečanstva i stvaranju dobrih ljudi ili je samo gašenje požara? Kada dajemo prosjaku novac, to jeste dobar gest, ali da li zapravo mi činimo da on napreduje, da on postane bolji čovek, da se promeni?

Spominjali smo ranije Boga. Naš tvorac Bog budući da je i sam ličnost, kao vrhunac svoje ljubavi stvorio čoveka, a čovek je stvoren po obličju Božjem, što znači da i on ima potrebu da gaji ljubav prema ličnošću. „Ljubav je uvek ličnosna ’Svesna ljubav, veli vladika Nikolaj, ’odnosi se na svesnu ličnost. Ne na princip ili ideju ili ma kakvu bezličnu tvorevinu, nego na ličnost’

Došli smo do toga da je istinsku ljubav jedino moguće gajiti prema drugoj ličnosti, ali postoje kontradikcije u pojmanju i sistemu vrednosti kome se određuje koliko neko ima ljubavi. Većina hrišćana neguje NLP, mistični (monaški), ili New Age pogled na ljubav koji je pretežno uskovid, neposredan i dosta hedonistički usmeren. Smatra se da osoba koja je blaga, mirne naravi, ljupka, fina, koja govori sa poštovanjem i razumevanjem prema drugom, zapravo ona koja poseduje najveću svest i najveću ljubav u sebi.

Međutim, analizom Svetog Pisma i tradicije, ta definicija se drastično menja, ili bolje reći usložnjuje i upotpunjuje, kada se ubace gore pomenuti parametri – utilitarnost, davanje, životna praksa, ljubav, ekstrizičnost. Dodajmo ovde i zadnji parametar, koji još nismo obradili, a to je – sloboda. Slobodan čovek je onaj čovek koji ima pre svega svoj vlastiti biznis, koji nije zavisan od sistema, koji može u svakom momentu da bude na raspolaganju i posvetiti se svojoj porodici i lično duhovnom napretku.

Ovo se vidljivo razlikuje od konvencionalnog pogleda gde je esencijalno da dobra osoba bude vredna, radi, emancipuje se, ne pravi probleme, bude poštena, poštuje druge, ne bude prevarant i nasilnik. Dok u tradicionalnom pojmanju „dobar muškarac“ mora pre svega biti moralan, karakteran, čvrst, sposoban, hrabar, relativno opasan (spreman uvek po svaku cenu da zaštiti svoju porodicu), nezavisan i slobodan. Tu je osnovna razlika u pojmanju ljubavi.

Isus kaže: „„Zla što izlaze iz srca, to su: zle misli i preljube, ubistva,“ Marko 7;21. Ovde vidimo da ne može osoba imati puno ljubavi, ako je kontaminiran raznim grehovima. Kada posmatramo apofatistički (šta Bog jeste), Bog je ljubav, njegova je reč ljubav, samim time dolazimo do toga da je njegov zakon – zakon ljubavi, ako uzmemo da je Bog savršena ljubav, što bi se svi Hrišćani složili. Silogizmom dolazimo do toga da onaj koji poštuje zakon Božiji, samim time mora biti osoba koja u sebi ima mnogo ljubavi.

„Ko veruje u sina, ima život večni; a ko ne veruje u sina, neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu“. Treba napomenuti da je na hebrejskom jeziku vera („emuna“) znači verovati i postupati tako. Reč „emuna“ ukazuje na fizičko kretanje, praktično delovanje. Slično je i sa ključnim pojmovima „talmidim“ – učenici koji slede učenje, „šomea“ – slušati i postupati po tome. Dakle vidimo da je izvorni koncept Isusove misli okrenut ka praktičnom životu u skladu sa Hristom, a ne na deklarativnom prihvatanju.

Da rezimiramo, kad uzmemo sve navedene parametre u obzir, dolazimo do toga da najveći pokazatelj količine ljubavi i količine dobrote koje neko poseduje u sebi, onoliko koliko je neko doprineo na STVARANJU DOBRIH LJUDI. Bez aktivnog rada na stvaranju dobrih ljudi, čovek može biti Srećan, ali ne i Dobar’. Jedino se uz napore na kreiranju zdravog ambijenta i uslova za stvaranje zdrave zajednice i dobrih ljudi može stići do Dobrog’, a na kraju i Sreće’.

Od krucijalne važnosti za čoveka je kontinuirano činiti dobra dela, raditi ispravne stvari, bez obzira da li se osećali srećno ili ne. Ponekad je rezultat manjka raspoloženja i sreće trovanja metalima, hranom, loš hormonalni status ili povreda, a ne nužno uvek duhovni pad. Zbog toga je bitno znati da je primaran pokazatelj našeg realnog stanja, želja i nagon za samousavršavanjem i usavršavanjem zajednice kroz funkciju „STVARANJA DOBRIH LJUDI.“

Dobar čovek mora posedovati sledeće karakterne crte:

-Moral
– Karakter
– Želja za osnivanjem porodice i okrenutost ka porodičnim vrednostima
– Sloboda u vidu biznisa i nezavisnosti od sistema
– Preduzimljivost i motivisanost
– Fizička aktivnost i briga o zdravlju
– Briga o članovima porodice
– Želja i doprinos za permanentnim stvaranjem dobrih ljudi

Dobra žena mora takođe sadržati ove osobine, s tim što je akcenat na negovanju plemenitosti, krotkosti, poslušnosti mužu, nenametljivosti, brizi o detetu i održavanju životnog prostora.

ŠTA SU DOBRE STVARI?

Dobre stvari ili materija mora zadovoljavati sledeće kriterijume: biti korisna svim ljudima bez obzira na rasu, pol i podneblje u koje se živi u neograničenom vremenskom roku. Imati blagotvorno, nedegenerativno dejstvo po psihu i organizam, pospešivati rad organizma i doprinositi stvaranju karaktera i dobrih ljudi.

Koje stvari su Dobre’?

Hrana – voće, povrće, žitarice, orašasti plodovi jer permanentno omogućavaju čovekov rast. Koka – kola i meso se ne mogu svrstati u ovu kategoriju, budući da samo prividno daju osećaj blagostanja i užitka, a realno deluju destruktivno.

Materijalne stvari kao što su kola ili kosilica, računar, mogu biti korisni za čoveka u određenim uslovima, i tako biti Dobre, ali nikako ne mogu biti u sferi Dobra’ jer onemogućavaju i udaljuju čoveka od života od prirode, utiču na smanjenost kretanja, kontaminaciju ekološkog sistema i ostalo. Stvar je možda malo drugačija sa lekovima. Mnogima deluje neprihvatljivo da neko sintetičke lekove naziva Zlom, smatrajući da sintetički lekovi mogu pomoći ljudima da prebrode razne fizičke i psihičke teškoće, i funkcionišu normalno u svakodnevnici, to je jasno, ali one jedino mogu biti ,uslovno rečeno, od pomoći (one direktno ne mogu ukloniti bolest već samo zamaskirati i preneti na drugi deo organizma) u destruktivnom i nehumanom ambijentu, gde su hrana i okruženje kontaminirani, gde nedostaje lekarska praksa obučena da deluje u skladu sa prirodnom medicinom, i sa prirodnim lekovima – melemima i tinkturama,. Tako sintetički lekovi u današnjem sistemu nisu Dobri’, kao ni Dobri, nego nužno Zlo, dok bi u poboljšanim životnim civilizacijskim uslovima bili Zli’. Internet je moćan alat današnjice, mogu dati dragocene informacije i spojiti nas sa bliskim ljudima, ali takođe za većinu korisnika predstavlja sredstvo degeneracije. Svakako i u najboljim mogućim uslovima, kada bi se blokirao pristup destruktivnim sajtovima i neželjenom sadržaju, samo korišćenje i upotreba uređaja koji poseduju internet škode fizičkom zdravlju i često nad udaljuju od prirode. Tako da internet većinu vremena provodi u sferi nužnog Zla’, dok se samo periodično pojavljuje u sferi Dobra.

KOJE AKTIVNOSTI SU DOBRE’?

Kao što je slučaj sa pređašnjim, ispravne čovekove okupacije moraju zadovoljavati sledeće uslove: biti podređene sveopštem društvenom napretku, stvarati novostvorene vrednosti u obliku proizvada i usluge ili informacije korisne za duhovni napredak, nemati isključivo lični finansijski benefit, ne biti na štetu sebi i drugima.

Dakle jasno je da kocka ne može biti ugodna, budući da je okrenuta ličnim finansijski benefitom, bez komponente stvaranja produkta od društvene koristi. Ne može biti Dobro’ ni pod kojim uslovima berzanske špekulacije, trgovine opcijama, forexom jer sadrže hazardersku komponentu. Profesionalni sport se takođe ne može svrstati u ovu kategoriju, jer sport ili igra po svom karakteru nije rad, a s druge strane ne omogućava trajan benefit gledaocima i učesnicima budući da se dolazi do emocionalne klackalice usled pobede i poraza kao i mogućnosti narušenja zdravlja. Takođe treba spomenuti zarade od influensinga, preko youtube sadržaja koji obuhvataju needukativni i duhovno neadekvatni sadržaj kao što su igrice, nasilni filmovi, destruktivna muzika i nenaučne informacije. Takođe u sferi industrije nije svaka proizvodnja korisna. Npr. Swisslion koji proizvodi keks i čokoladu, ne može se nikako pohvaliti da je po meri čoveka. Činjenica da je otac vlasnika firme Rodoljuba Draškovića, bio magnat koji je uložio 50 mil evra za eksperiment da se od izmeta napravi jestiva hrana, tako da se ne treba čuditi zašto je to tako.

Aktivnosti u sferi Dobra’ bi obuhvatale, proizvodnja zdrave, prirodne hrane bez štetnih hemikalija koje bi popravljale ukus, zatim usluge kao što su berberski saloni, popravke, nameštanje struje itd.