Prema rezultatima studije “Reading in America” (Čitanje u Americi), tinejdžeri i dalje pokazuju slabe rezultate na standardnim testovima. “Čini se da imaju velikih poteškoća u izvođenju zaključaka na osnovu pročitanog teksta, predviđanju događaja koji slede u daljem tekstu, generalizovanju, upoređivanju, prosuđivanju ili stvaranju novih ideja…”

Osim toga, prema rečima Meri Vin, tinejdžeri su skloni da odbacuju razum i intelektualnu aktivnost, a prihvataju nešto što je nelogično, nedosledno i nepovezano, kao i da pridaju mnogo veći značaj osećanjima a zanemaruju logično razmišljanje. Nimalo ne iznenađuje da veliki broj njih koristi droge, kako one legalne (alkohol, duvan, kafu, energetske napitke…) tako i one nedozvoljene, kao i to što više vole da na neki senzacionalan način dožive osećanje sreće, nego da polako, korak po korak, sopstvenim zalaganjem postignu taj osećaj. Oni su naučili da se odmah može doći do nagrade i više su posmatrači nego učesnici.

Zašto teške droge ili alkohol danas toliko privlače mlade ljude? Ričard Frederiks je ubeđen da je glavni razlog u tome što su oni koji mnogo vremena provode pred televizorom naučeni da očekuju žive slike koje se brzo smenjuju pred njihovim očima, ali se, budući da mogu samo da sanjaju o životu svojih TV junaka, osećaju prazno i gotovo uopšte nemaju sopstveni identitet. Dosadno im je i svi njihovi odnosi sa drugim ljudima su plitki.

Zbog toga su spremni za teške droge, koje – baš kao i TV, DRUŠTVENE MREŽE I VIDEO IGRICE – pružaju lažni osećaj sreće i uzbuđenja, a da pritom ništa ne morate da uradite sa svoje strane.

Pošto onima koji dugo sede pred ekranima jedna scena ne može baš dugo da drži pažnju, u filmovima, shortsovima, reelovima, tiktokovima i drugim TV emisijama smenjuje se sve veći i veći broj razgovora – ne toliko razgovora koliko pukog razmenjivanja reči – i obično se dešava da akcija zaseni i uguši ionako praznjikavu radnju filma ili emisije. Frederiks zapaža da se “sukobi na TV-u rešavaju akcijom, a ne normalnim razgovorom koji uključuje detaljno objašnjavanje i saosećajno slušanje” – što predstavlja još jedan razlog zašto osobe koje mnogo gledaju TV često više nisu u stanju da normalno komuniciraju!

Kao objašnjenje zašto je samoubistvo danas tako česta pojava, psihijatri drže da televizija, video igrice, društvene mreže navodi decu da očekuju brza rešenja za svaki problem i jako uma-njuje njihovu sposobnost da strpljivo čekaju i podnose frustraciju. Programi i leveli u video igricama prikazuju ozbiljne probleme koji se rešavaju za pola sata. U životu stvari ne idu tako.

To što se približno dve trećine brakova u SAD završi razvodom ne treba da nas iznenađuje, zato što je glavna osobina TV gledalaca bežanje od obaveza i prave posvećenosti porodici. U filmovima i serijama niko se ne “zamajava” mnogo ni sa jednim problemom. Frederiks je, u izuzetno otvorenom i smelom zaključku svoje studije o tinejdžerima, to ovako opisao: “Nudeći u 30 minuta akcionog filma više uzbuđenja nego što većina ljudi doživi u čitavom svom životu, dajući šablon kratkih, dramatičnih razgovora nabijenih snažnim emocijama, obećavajući brzo rešenje svakog problema i odbijajući da predstavi tragične posledice idealizovanog stila života koji prikazuje, televizija programiratinejdžere da im bude dosadno, da se osećaju nesigurno i neuspešno. U isto vreme ona ne prikazuje potrebu da se uhvatimo u koštac sa problemima, niti objašnjava kako se to postiže.”

Da ne bismo pomislili da smo kontrolišući vreme provedeno pred TV-om rešili naše probleme, dopustite mi da se dotaknem radija i popularne muzičke scene. Da i muzika može na ovaj način da modifikuje doživljaj stvarnosti,
prvi put sam shvatio pre nekoliko godina kada sam među brucošima na mom koledžu vršio anketu o tome koliko čitaju i gledaju televiziju. Bio sam veoma iznenađen kada sam otkrio da se vreme provedeno uz TV program kod njih smanjilo sa 30 na oko 20 sati nedeljno. To je dobra vest, pomislio sam! Međutim, oni su sve više vremena provodili u bioskopima i na koncertima i, što je najznačajnije, oko 50 sati nedeljno slušali su radio i muziku sa CD-a. Oni, u stvari, nisu slušali muziku samo onda kada je to zaista bilo neizvodljivo ili nepristojno. Sve češće su dolazili sa slušalicama u ušima na moja predavanja, nadajući se da neću primetiti da slušaju svoju muziku a ne mene… Našim studentima je neobično teško da zapamte bilo šta što zahteva makar malo veći umni napor, ali zato znaju tekstove svih 40 pesama na top listi! Vi danas ne možete da naiđete na adolescenta, tinejdžera ili mladu odraslu osobu koja ne zna napamet reči bilo koje popularne pesme sa MTV-ja. Tih 50 sati nedeljno znači 2.600 sati godišnje ili 26.000 sati za deset godina – dva puta više nego što će provesti na časovima u osnovnoj i srednjoj školi zajedno, a pet puta više nego što će provesti na predavanjima na fakultetu!

Ali kada bi to bilo samo slušanje bezazlene muzike, ne bi bilo mnogo mesta za brigu. Problem je u tome što gotovo nijedan od tih tekstova ne učvršćuje niti promoviše uzvišene moralne i etičke principe. Vrednosti koje se promovišu u tim tekstovima su, naprotiv, najčešće potpuno suprotne od načela kojima savesni roditelji i vaspitači pokušavaju da ih nauče.

U svojoj nedavno objavljenoj knjizi Painted Black (Obojeno u crno), dr Karl A. Raške (Carl Raschke) opisuje epidemiju zla i haosa koji se sve više šire, uključujući smrt prouzrokovanu drogama, zločine počinjene iz mržnje i samoubistva među adolescentima. Kao i mnogi drugi kompetentni ljudi koji se bave proučavanjem medija, i on smatra da šezdesete godine prošlog veka predstavljaju prekretnicu, nakon čega se svet okrenuo od tradicionalnih judeo-hrišćanskih vrednosti ka onima koje su potpuno suprotne njima. On osipa paljbu po hevi-metal muzici, nazivajuće je muzikom punom “opasnih i nasilnih poruka”, a sve prisutniji satanizam “mračnom posledicom preokreta koji je nastupio šezdesetih godina”.

Nebrojeni su primeri medijskih ikona koje raspiruju najniže strasti ljudi, bestidnim video spotovima ili rok koncertima koji se pretvaraju u orgije. MTV pojačava značenje tekstova pesama prefinjenom koreografijom, i tako se vizuelni efekti dodaju onome što primamo putem sluha, višestruko pojačavajući uticaj muzike na um i emocije slušalaca. “Kada je društvo bolesno, mladi, neiskusni i nejaki najgore prođu… Naša kultura je jako bolesna – ali se, bez sumnje, dobro prodaje.” Najtragičnije u svemu je što milioni ljudi ovakvim trendovima nisu pružili skoro nikakav otpor!

Odlomak iz knjige DALJINSKI KONTROLISANII