STRADANJE NEVINIH

Ovo pitanje spada u jedno od najtežih teoloških i filozofskih pitanja današnjice, koje nije samo deo najčešćih kontraargumenata ateista i antiteista protiv usmerenih protiv religije, već svakodnevno zaokupira umove mnogih vernika i mudrih ljudi.

Koji je pravi odgovor na ovakvo pitanje?

Prvo kada pristupimo ovom problemu, moramo prvo poći od prirode karaktera samog Tvorca. Primenjujući metod apofatizma iliti analizirajući šta Bog jeste, možemo ustanoviti da je jedna od ključnih Božjih osobina – pravednost.

„Pravedan je Gospod u svijem putovima svojim, i svet u svijem djelima svojim.“
Psalm 147;17

Vidimo da u ovom Psalmu, tačnije u drugom rečenice, da Bog ne samo da je pravedan sudeći po nekim našim, moramo biti iskreni, relativnim ljudskim kriterijuma i standardima, već je on apsolutno savršeno pravedan, tačnije pravedan u svim svojim delima.

Tako dolazimo do sledećeg bitnog obeležja Božjeg karaktera – savršenost.

Bog je savršen, i sve ono što čini je savršeno, odnosno bez greške, bez mane, na korist svima i u svako vreme.

Da li bi onda apsolutno pravedan Bog dozvolio da nevini ljudi stradaju?

Naravno da ne. Kad to znamo onda se moramo zapitati da li su te osobe koje „nevine“ stradaju, zapravo stvarno nevine pred Bogom?

Jedini i najbolji način da uvidimo na koji način Bog rešava ove probleme je kroz Sveto Pismo:

„A onima koji se uz prkos suprote istini a pokoravaju se nepravdi, nemilost i gnjev.

Nevolja i tuga na svaku dušu čovjeka koji čini zlo, a najprije Jevrejina i Grka“ (Rimljanima 2;8-9)

„Grešnike goni zlo, a pravednicima se vraća dobro“ (Sol. 13;21)

Dakle, ovo su samo neki od mnogih stihova koji govore da će Bog uvek čuvati pravednike od nasilne smrti. Ali najbolje možemo videti na konkretnim primerim koji se nalaze u Bibliji u knjizi proroka Danila.

„Bog moj posla anđela svojega i zatvori usta lavovima, te mi ne naudiše; jer se nađoh čist pred njim, a ni tebi, care, ne učinih zla“ (Dan. 6;22)

„Progovori Navuhodonosor i reče: da je blagosloven Bog Sedrahov, Misahov i Avdenagov, koji posla anđela svojega i izbavi sluge svoje, koje se u nj pouzdaše i ne poslušaše zapovijesti careve i dadoše tjelesa svoja da ne bi služili niti se poklonili drugom bogu osim svojega Boga“ (Dan. 3;28)

Ovi stihovi dokazuju da pravedni Bog spasava uvek ljude koji su mu verni. Upkos tome, postoje suprotna mišljenja bazirana na slučajevima stradanja Avelja, Jonatana ili apostola. Mi za te slučajeve ne mozemo reć i da su validni primeri za formiranje suprotnog mišljenja, jer na osnovu teksta Svetog Pisma ne vidimo da li su te osobe bile apsolutno nevine pred Gospodom. Ni za jednu od ovih ličnosti Bog nije jasno naznačio kao u prethodnim slučajevima, da su bile nevine i pravedne pred Gospodom. Avelj jeste prinosio životinjske žrtve koje su bile ugodne pred Bogom, ali tekst ne govori da je on bio ispravan i pobožan čovek, mozda ju poresteeđenju sa Kainom, ali mi ne vidimo kompletnu njegovu moralnu sliku. Tekst kaze da se bavio stočarstvom, pa je vrlo moguće da je sam čin prinosenja žrtve rezultat konformizma, kao i u slučaju Kaina koji se bavio zemljoradnjom. U vreme ubistva Avelja, postojali su potomci Adama i Eve koji su živeli na drugim mestima u koje je Kain otisao nakon ubistva, pa možemo predpostavljati da je Avelj bio blizak sa Kainom koji je bio problematičan, što govori da možda ni on nije bio puno drugačiji od njega, dovoljno da ne zasluži da za njega Bog natprirodno reaguje i spasi ga.

Slučaj apostola služi kao dokaz mnogim danasnjim Hrišćanima da će oni koji su na pravom, ispravnom putu biti progonjeni. Ali, postoji razlika između gonjenja i ubijanja. Tacno je da su svi apostoli stradali, osim Jovana, koji je umro prirodnom smrću, s tim, sto moramo napomenuti da su svi ostali apostoli imali tendenciju ka grehu i sagrešili se dosta puta o Isusa, prvo ga napustivši pred Golgotu, Petar ga se odrekavsi 3 puta, zatim vidimo da je Petar i u delima Apostolskim grešio jedući sa nečistima, tako da ne mozemo tvrditi da su skroz bili nevini. A i da jesu, stradanje apostola je krunski dokaz za istinitost i potvrde Vakrsenja Isusa Hrista. Da nisu stadali za tu istinu, mnogi bi i dalje sumnjali u kredibilnost Isusovog Vaskrsenja i Jevanđelja.

Šta je sa danasnjim primerima? Mnogi idalje navode primere ljudi koje poznaju iz svog života kao nevine stradalnike. U tome većina greši, jer ne polaze od pravog sistema vrednovanja morala, a to je pre svega Tora. Jedini pravi, večni Božji zakon za vrednovanja morala i ljudskog kvaliteta. Mnogima se čini ako je čovek miran, smiren, pošten, neagresivan, da je ugodan pred Bogom, ali to je samo površna analiza. Moraju se posmatrati i ostali parametri kao sto je ispravna religijska praksa, seksualna čistoca, da li je izložen ispravnim informacijama, da li učestvuje u stvaranju dobrih ljudi u njegovoj zajednici, da li se hrani čistim životinjama itd. Dakle dolazimo do toga da je vrlo mala manjina ljudi zaista dobra i nevina.

Kada gledamo s aspekta sekularnog morala, većina ljudi se čini ispravnim i moralnim, ali kad uzmemo biblijski moral kao parametar, u realnosti malo ko se može pohvaliti da je dobar. Zato se ne treba čuditi zašto Bog nije mogao/želeo natprirodno da interveniše za njih i spasi ih.

Mnogi će upitati šta je sa malom decom, kako je moguće da su ta nežna i predvna bića zaslužila da ih neko nasilnički liši života. Odgovor je da su deca koja stradaju često žrtve lošeg vaspitanja, odnosno zanemarivanja njihovih roditelja. Daleko od toga da su deca sekularnih roditelja pravi primer moralnosti i neiskvarenosti, iako mnogi polaze od te činjenice. Mala deca često znaju biti bahata, podla, bezobrazna, lagati, nepoštovati roditelje već čim izadju iz kolevke. Za njihovu smrt su najviše odgovorni njihovi roditelji, kao u slučaju smrti sina kralja Davida, koja je bila posledica njegovih pogubnih odluka. Da li će ta deca završiti u raju? Na to pitanje je vrlo teško odgovoriti. Postoje teolozi koji govore da svako abortirano, umrlo dete koje nema izgrađenu moralnu svest (mlađe od 12 god) neće završiti ni u raju ni u paklu, već biti kao da nikad nije ni stvoreno, jer nema zbog čega da mu se sudi. Drugo stanovište polazi od toga da će sva deca automatski se naći u raju. To stanovište ima dosta problema jer će onda taj koji je ubio to dete, učiniti im na neki način uslugu, jer će ga direktno poslati u raj, što bi bilo nepravedno prema ljudima koji za dobijanje privilegije spasenja moraju se usavršavati ceo život. U suprotnom slučaju, ako je ubica lišio tim aktom dete zauvek raja, onda će i on verovatno i on sam završiti bez mogućnosti pokajanja i zadobijanja privilegije spasenja. Naravno sve navedene opcije su samo teorije i o njima možemo samo spekulisati.

U romanu „Koliba“ nalazi se jedno lepo objašnjenje na pitanje zašto nevini stradaju. Mekenzi, glavni lik romana, kome je ćerkica od 5 god, bila silovana i brutalno ubijena, postavlja isto pitanje Bogu, nakon čega mu on odgovara: „Mek, odstupili ste od Boga. Niste želeli mene, prezreli ste moje zakone i upute. Zašto bi se ja mešao u vaše živote, kad me vi ne želite u važem životu“.

Sličan odgovor možemo dobiti na pitanje zašto su Srbi masovno stradali u Jasenovcu i Jevreji u 2. svetskom ratu. Odgovor je jednostavan, Bog nije hteo natprirodno da se meša u tok stvari jer su oba naroda odstupila od njega svojim životima. To naravno ne znači da je Bog bio na strani onih koji su ih tlačili i ubijali, već su stvari samo puštene da idu svojim tokom.

Uvek se se uz ovo pitanje povlači i obrnuto pitanje:

Zašto Bog ne kažnjava zle?

Biblija nam jasno daje odgovore na ovo pitanje. Bog kroz Bibliju kažnjava ljude na višem nivou. Jedan od njih je bolest.

„I reče: ako dobro uzaslušaš glas Gospoda Boga svojega, i uščiniš što je pravo u očima njegovijem, i ako prigneš uho k zapovijestima njegovijem i uščuvaš sve uredbe njegove, nijedne bolesti koju sam pustio na Misir neću pustiti na tebe; jer sam ja Gospod, ljekar tvoj“ (2. Moj 5;26)

„Pustiće Gospod na tebe i na sjeme tvoje zla čudesna, velika i duga, bolesti ljute i duge.“ (5 . Moj 25;59)

„I sve bolesti i sva zla, koja nijesu zapisana u knjizi ovoga zakona, pustiće Gospod na tebe, dokle se ne istrijebiš.“ (5. Moj 28;61)

„I ukloniće od tebe Gospod svaku bolest, i od ljutih zala Misirskih koja znaš neće nijednoga pustiti na tebe, nego će ih pustiti na one sve koji mrze na te.“

A Gospod mu reče: ko je dao usta čovjeku? ili ko može stvoriti nijema ili gluha ili okata ili slijepa? zar ne ja, Gospod? (2. Moj 4;11)