ŠKOLE – NOVI MOLOH

„Škole su najveći neprijatelj našeg naroda. Od osnovne škole do univerziteta,
umesto duhovnog formiranja i otvaranja duhovnog vida, imamo pojedince koje
izlaze iz školskih sistema potpuno slepi“

– Nikolaj Velimirović, 1934.

Uvećanjem broja ljudi, usložnjavanjem tehnologije i tehničkog procesa rada uz razgranjivanje ljudskih zanimanja sa jedne strane, a i eksponencijalnim rastom informacija sa druge, pojavila se potreba za organizovanim prosvetnim modelom obezbeđenim od strane države, koji obuhvata više ljudi (dece) kako bi se olakšalo stupanje u radni odnos – ovo bi bila verovatno jedna od definicija obrazovnog sistema od strane većine savremenih vlada država.

Međutim tokom većine sistem edukacije je bio drugačije koncipiran sa sasvim različitom ideologijom i ciljevima.

U antičkoj Kini, tokom Ksi dinastije, (23-24 vek) vlada je pružala školovanje za aristostokratsku decu učeći ih rituale, pismenost i streljaštvo. U Indiji su deca počev od 8 godine bila edukovana vedama, koje su uključivale himne, formule, bajanje, recitovane od strane hinduističkih sveštenika. U Mesopotamiji i Egiptu edukacija je bila usmerena na veštinu pisanja i treniranju pisara, u koje je bilo uključeno jako mali broj ljudi, uglavnom iz bogatog i vladajućeg sloja. U Egiptu je pismenost bila neuhvatljiv san za većinu populacije, budući da je samo između 1 i 5% ljudi moglo da nauči. U Izraelu su bile angažovane obuke od strane sveštenika zarad prepisivanja i prevodjenja Biblije. Tokom 10. veka p.n.e otvorene su bile proročke škole od strane proroka Samuila, koje su se zasnivale na moralnoj edukaciji. Što se tiče Rima i Grčke, rimski sistem je bio sličan današnjem koji uključuje osnovno, srednje i visoko obrazovanje dok se u Atini obučavalo slikanje, vajarstvo, filozofija i matematika.

Može se reći da je zajedničko svim ovim sistemima da su se temeljili na religijskim pogledima, da je ključno bilo sticanje duhovnih vrednosti date sredine i da su bili strogo fokusirani na profesionalno obrazovanje.

Pojavom i jačanjem hrišćanstva nakon 4 veka, teologija je postala učiteljica pojedinačnih nauka, koje su raspoređene prema tradicionilm rasporedima kao „sluškinje teologije“. Univerziteti od početka stoje između crkvenih i državnih autoriteta. Karakterističan je razvoj univerziteta u Parizu, jednog od najstarijih univerziteta u Evropi. Ovaj univerzitet nije rezultat nekog oficijelnog čina osnivanja, nego je plod razvoja biskupskih škola 12 veka. Carska ili papska osnivanja usledila su u Španiji (Salamanka 1220, Valjadolid, 1250), u Portugaliji (Lisabon 1290), u Francuskoj (Tuluz 1219, Orlean 1309 i Grenobl 1339. Sa druge strane protestanske zemlje su osnivale sopstvene univerzitete, 1527. Magdeburg, Kenigsberg 1588 i Jeni“. (1)

Jasno je da je religijska komponenta bila duboko inkorporirana u nekadašnje obrazovne sisteme. Danas toga nema. Razlozi se mogu tražiti u tome da vladajućim elitama odgovara stvaranje obezbožene, neproduhovljene populacije kojom bi lakše upravljali i koja neće imati volje za promenama. Drugo gledište je da je uspostavljenjem sekularnog društvenog režima, crkva i religija izgubila primat u političkoj sferi što je dovelo do marginalizacije njenog uticaja u obrazovanju. Možemo konstantovati da je današnja prosveta pokušaj nametanja indoktrinacija i uverenja radi kreiranja radne snage za potrebe sistema. Kada se počelo sa time?

UMEĆE POROBLJAVANJA NARODA

„Nakon osvajanja Poljske početkom 19. veka, Pruska nije mogla da slomi otpor Poljskog naroda u priznavanju okupatora. Prusi su shvatili da će odrasli Poljaci teško moći da se odreknu svog identiteta i priznaju nemačku vlast, pa su se dosetili da preko školskog sistema pokušaju da indoktriniraju decu. Nakon 8 god škole, gde su deca više vremena provodila sa učiteljicom (koja je veličala nemački nacionalizam) nego sa roditeljima, ti klinci imaju više poverenja u pruski sistem nego u poljski patriotizam. Ta deca su postala poslušne nemačke patriote.

Johan Gotlib Fihte jedan od vodećih nemačkih filozofa tog vremena je napisao: ’Obrazovanje treba da ima za cilj da uništi slobodnu volju tako da nakon što su učenici na taj način obrazovani, oni će biti nesposobni tokom ostatka svog života da misle, deluje drugačije, nego što su ih naučili njihovi školski učitelji. Kada tehnika bude usavršna, svaka vlada koja bude zadužena za obrazovanje biće u stanju da sigurno kontroliše svoje podanike bez potrebe za vojskom i policijom’.

Razvojem industrijske revolucije krajem 18. veka, mašine su počele masovno da zamenjuju ručni rad u proizvodnji, što je dovelo do ubrzavanja procesa proizvodnja i smanjena troškova. To je dovelo do seobe iz sela u gradova i potreba za kvalifikovanijom radnog snagom. Do industrijske revolucije se smatralo da je nepoželjno da robovi znaju da čitaju i pišu, da ne bi dobili ideje oslobađanja i eventualno se pobune. Međutim, bilo je jasno da neuka, nepismena radna snaga ne može efikasno da upravlja složenim industrijskim postrojenjima. Kada su nekog roba doveli da radi u fabriku, on nije mogao efikasno da obavlja i izvršava radne zadatke i zadovolji potrebe kapitalista, a i bila je velika stopa povrede i smrtnih slučajeva na poslu, što kapitalistima nikako nije odgovaralo. Želeli su da dobiju efikasnu, osposobljenu disciplinovanu radnu snagu, ali ne do najveće mere, kako se ne bi priključili elitama i zaljuljali sistem, tj. kako ne bi imali aspiracije za nešto više od toga da budu zaposleni. Kao nusprodukt potrebe za radnom snagom nastali su profesori koji su trebali naučiti radnu snagu kako da bude disciplinovana. Na svakom sajtu fakulteta ili srednje škole postoji lista zanimanja za koju zanimanje se spremaju studenti/đaci.

Ispada da je razmišljanje neprijatelj, a da škola guši kreativnosti. Način kako nauka meri stepen kreativnosti je na koliko različitih načina možeš da sagledaš postavku problema. Ta sposobnost se zove sposobnost latelarnog razmišljanja, a drugačije se zove i divergentno razmišljanje. Divergentno razmišljanje se zasniva na širenju mogućnosti i broja rešenja, a konvergentno na sužavanje broj rešenja. Kako se spremamo da rešimo neki problem mi nabacujemo na tu gomilu moguće načine kako to da uradimo, pa onda iz te gomile probamo da nadjemo način koji najbolje radi. To se u svetu naziva brainstorming faza rešavanja problema. Škola radi upravo suprotno. Ona standardizuje odgovore, ima jedno jedino rešenje i odgovor je na poslednjoj stranici knjige. U celosti je zapostavljeno razvijanje dijalektičnog mišljenja (suprotnog). Kompleksni umovi su uvek dijalektički. Aristotel to uspostavlja kao temelj da bi se u potpunosti bilo ljudskim biće. Ovaj primer upravo daje mladi Isus Hristos, koji sa 12 god ispituje starce u Hramu, nakon što je pobegao roditeljima, što se smatra protivrečnim postupkom“ (2)

Kada su deci koji polaze u školu radili test sposobnosti lateralnog razmišljanja kao meru kreativnosti, skoro 98% je postiglo rezultate genija. Samo 8 godina kasnije kad su deca došla do 8. razreda na istom takvom testiranju jedva 2% dece je imalo naznake bilo kakve genijalnosti u polju kreativnosti.

Dakle postoji 2 vrste razmišljanja, divergentno da se daje što više rešenja na jedan zadatak ili problem i konvergentno da se sužava ka jednoj opciji. Škola po svojoj prirodi neguje konvergentan način razmišljanja. Takodje je vidljivo da u školi odmah vlada disciplinovanje. Razdvajaju se deca u grupe, odeljenja, oblače se uniforme, stavljaju gde će da sede (kao radna mesta), nema pričanja, mora da se sluša, kratke pauze za odmor, i odlazak u toalet, sve isto kao u fabrici“. (3)

„35 % svih ljudi koji su diplomirali žale zbog gubitka vremena i novca, i radi bi da ga nisu pohađali; 50 % ih kaže da tamo nisu naučili ništa korisno“ (4)

Takodje treba ukazati na to koliko je poslednjom prosvetnom reformom snižen kriterijum znanja i obim materije u školskom programu, predviđen počevši od generacije 1996. Da se može reći da je i sama količina znanja koju današnji školarci poseduju inferiornija u odnosu na prošle generacije đaka. Stariji prosvetni radnici tvrde da je cilj nove reforme da se deca što više uključe u nastavu, da to bude rekreativnije i da nastava bude usmerena na animiranju đaka preko upotrebe novijih tehnologija, a sve to nauštrb praktične nastave. Jedino u čemu je prosvetni sistem dobar je u uvežbavanju navika. Ali kakvih to navika: „Navika je golem zamajac društva, njegovo najdragocenije konzervativno sredstvo. Ona sama je ono što… spašava decu bogatih od zavidne pobune siromašnih… Ona sama sprečava da se najteži i najodbojniji [posao] napusti. Ona drži rudara u njegovoj tami. Ona sprečava mešanje različitih društvenih slojeva“ . (5)

Takođe jedan od negativniv faktora je princip testiranja u školstvu. Testiranje je slab predviđač: masovno testiranje institucionalizira nepoštenje; ono pripada predatorskim kulturama, ne dinamičkim republikama. Neka se testiranje vrati u Kinu i dinastiju Manchu koja ga je izlegla. Zato što testiranje nije u korelaciji ni sa sasvim stvarnim, ono na lakomislen način pogrešno određuje pobednike i gubitnike, a među njegovim je mnogim nesretnim nusproizvodima taj da testiranje usmerava pozornost na probleme koji uopšte nisu problemi. Između dece koju škola određuje kao bistru i one koju određuje kao glupu, jedva da postoji razlika osim one koja je stvorena namjernim uskraćivanjem – kaže Adam Smit. (6)

Obrazovni sistem počiva na akademskom i profesionalno znanju. Akademsko znanje počiva razvoju šireg znanja i intekeltualnoj sposobnosti, sa naglaskom na teoriju i istraživanje. Profesionalno obrazovanje se fokusira na praktične veštine i znanje potrebne za ulaženje i uspeh u određenoj profesiji ili zanimanju. Međutim postoje i treća vrsta znanja koje nas ne uče, a to je finansijska pismenost. Da znamo kako da zaradimo novac, kako da ga zadržimo, i da ga oplodimo. Škola nas ne uči da sa dovoljno znanja napravimo sistem koji nam donosi novac, a da mi radimo par sati dnevno ili nedeljno. Škola nas uči da je jedini način zaraditi kroz zaposlenje i platu. Postoji još 3 načina kako doći do zarade, a to je preko preduzetništva (kao dominantan vid tokom cele istorije), biznisom (kompanija, fabrika) i investiranjem.

„Korporativna inspekcija 1909. god obavila neformalno istraživanje na 500 dece zaposlene u 20 kompanija. Utvrdila je da njih 412 bi radije radilo u užasnim fabričkim uslovima nego što bi se vratilo u školu“ (7)

DUHOVNA TORTURA

Kada je Vladika Velimirović izneo svoju elaboraciju o sistemu edukacije sredinom 1934. u Srbiji i Crnoj je vladao sledeći prosvetni program u školama: