Žak Atali, 1981., tada savetnik Fransoa Miterana, napisao je ovo:

“Budućnost će se baviti pronalaskom načina da smanjimo stanovništvo. Krenućemo od starih ljudi, jer čim pređe 60-65 godina, čovek živi duže nego što proizvodi i to skupo košta društvo. Zatim slede oni slabi, pa beskorisni, koji društvu ništa ne doprinose jer će takvih biti sve više i više, i najzad – oni najgluplji. Eutanazija cilja ove grupe; eutanazija će svakako morati da bude osnovni instrument naših budućih društava, u svakom slučaju značajna stavka. Nećemo, naravno, moći da pogubljujemo ljude ili da pravimo logore. Rešićemo ih se tako što ćemo ih naterati da poveruju da je to za njihovo dobro. Prevelika populacija je i uglavnom bespotrebna, nešto ekonomski preskupo. U socijalnom smislu je takođe mnogo bolje da se ljudska mašina brutalno zaustavi, nego da se pusti da sama postepeno propadne. Nećemo moći da sprovedemo testove inteligencije na milionima i milionima ljudi, zamislite to! Pronaći ćemo nešto, ili ćemo to izazvati, pandemiju koja cilja određene grupe ljudi, jednu ekonomsku krizu realnu ili ne, virus koji će pogoditi stare ili debele, nije bitno. Oni slabi će mu podleći, a plašljivi i glupi će poverovati i zahtevati da se leče. Mi ćemo se pobrinuti da im omogućimo lečenje tretman koji će ujedno biti naše rešenje. Odabir idiota će se tako obaviti sam: oni će sami ići u klanicu!”

[Budućnost života (L’avenir de la vie) – Žak Atali, 1981]Intervjui sa Mišelom Salomonom, kolekcija Les Visages de l’avenir, izdanja Seghers.