Strahote I Istorija Darvinizma

Pagansko Poreklo Darvinizma

U jednom periodu u Mesopotamiji, kada su idolopokloničke religije imale prevlast, sujeverje i mitovi o korenu života i svemira su obilovali: jedan od njih je bilo verovanje u „evoluciju“. Po epu Enuma-Eliš, koji potiče iz vremena Sumera, postojao je potop i iz njega su se bogovi zvani Lahmu i Lahamu iznenada pojavili. Po praznoverju, ovi idoli su prvo stvorili sami sebe i zatim su, pošto su postali univerzalni, stvorili drugu materiju i živa stvorenja. Drugim rečima, po Sumerskom mitu, život je iznenada nastao iz neživog vodenog haosa, evoluirao i razvio se.

Možemo da vidimo da ovo verovanje pokazuje sličnost sa tvrdnjom teorije evolucije da su se „živa bića razvila i evoluirala od nežive materije“. Iz ovoga možemo da vidimo da ideja evolucije ne pripada Darvinu, već prvenstveno sumerskim idolopoklonicima.

Kasnije, mit evolucije je pronašao više prostora za život u drugoj idolopokloničkoj civilizaciji, drevnoj Grčkoj. Drevno grčki materijali- stički filozofi su smatrali da je materija jedina stvar koja je postojala. Oni su se okrenuli mitu evolucije, kao nasleđu Sumera, da bi objasnili kako su živa bića nastala. Na ovaj način, materijalistička filozofija i mit evolucije su se spojili u drevnoj Grčkoj. Odatle je prenešen na rimsku kulturu.

Gornja slika predstavlja sumerskog vodenog boga. Kao i Sumeri, darvinisti veruju da se život pojavio sasvim slučajno iz vode. Drugim rečima, oni vide vodu kao boga koji je stvorio život.

Ova dva koncepta, od kojih je svaki mit koji pripada idolopokloničkim kulturama, su se pojavila u savremenom svetu u XVIII veku. Nekim evropskim misliocima koji su proučavali drevne grčke izvore se svideo materijalizam. Zajednička karakteristika ovih mislioca je bila da su bili protivnici religije.

Strahote Socijal-Darvinizma

Izvor Darvinovog nadahnuća po ovom pitanju je bila knjiga engleskog ekonomiste Tomasa Maltusa (Thomas Malthus) ‘Esej o principu populacije’ (An Essay on the Principle of Population). Ova knjiga je ukazivala da je prilično mračna budućnost očekivala čovečanstvo. Maltus je proračunao da bi se ostavljena sama sebi, ljudska populacija povećala ogromnom brzinom. Broj bi se duplirao svakih 25 godina. Međutim, zalihe hrane se nikako ne bi povećavale istom stopom. Na taj način, čovečanstvo je suočeno sa neprestanom opasnošću od gladi. Sile koje drže populaciju pod kontrolom su bile katastrofe, kao što je rat, glad i bolest. Ukratko, da bi neki ljudi živeli, bilo je neophodno da drugi umru. Opstanak je značio „neprestani rat“

Maltusove ideje. Značaj koji je Evropa XIX veka dala Maltusovim idejama o populaciji je predstavljen u članku „Naučna osnova nacističkog programa o ’pročišćenju rase’“ (The Scientific Background of the Nazi „Race Purification“ Programme):

U prvoj polovini XIX veka, širom Evrope, članovi vladajućih klasa su se skupili da bi raspravljali o novootkrivenom „populacionom problemu“ i da bi pronašli načine da ostvare Maltusov nalog, da povećaju stopu smrtnosti siromašnih: „Umesto preporučivanja čistoće siromašnima, trebali bi da ohrabrujemo suprotne navike. U našim gradovima trebali bi da pravimo uže ulice, gomilamo više ljudi u kućama, i da pripremimo povratak kugi. U provinciji bi trebali da gradimo naša sela blizu stajaćih voda i da naročito ohrabrujemo naseljavanje u svim močvarnim i nezdravim situacijama“, i tako dalje.

Prema socijal-darvinizmu, slabiji, siromašniji, bolesni i zaostali moraju da budu eliminisani i uklonjeni bez milosti. Ti ljudi veruju da je to neophodno zbog evolucije čovečanstva. Jedan od razloga zašto 20. vek nije pronašao odgovor na pozive za pomoć miliona ljudi, bila je ideologija koja je surovo nametnuna društvima.

Socijaldarvinizam: primena zakona džungle na ljudsko ponašanje

Darvinističke Rasističke Nehumane Politike Istrebljivanja Aboridžina

Australijski urođenici su poznati kao Aboridžini. Ovi ljudi koji su živeli na kontinentu hiljadama godina su pretrpeli jedno od najvećih istrebljivanja u istoriji sa širenjem evropskih doseljenika u zemlji. Ideološka osnova ovog istrebljivanja je bio darvinizam. Darvinistička ide ološka gledišta o Aboridžinima su formirala teoriju o divljaštvu koje su ovi ljudi pretrpeli.

Maks Mjuler (Max Muller), evolucioni antropolog koji je radio za časopis ‘London Anthropological Review’, je 1870. podelio ljudske rase na sedam kategorija. Aboridžini su se pojavili na dnu, a arijevska rasa koja je predstavljala evropske belce, na vrhu. H. K. Ruzden (H. K. Rusden) čuveni socijaldarvinista, je 1876. imao da kaže o Aboridžinima sledeće:

„Opstanak najsposobnijih znači da je moć u pravu. I mi se tako pozivamo i bez žalosti ispunjavamo neumoljiv zakon prirodnog odabiranja kada istrebljujemo niže australijske i maorske rase… I mirno prisvajamo njihovu očevinu.“

A 1890. potpredsednik Kraljevskog društva Tasmanije, DŽejms Bernard (James Barnard), je napisao: „Proces istrebljivanja je aksiom zakona evolucije i opstanka najsposobnijih“. Prema tome, zaključio je, nema razloga da pretpostavimo da je „bilo kakve krivične nemar-nosti“ u ubistvima i oduzimanju australijskim Aboridžinima.

Kao rezultat tih rasističkih, surovih i divljačkih gledišta koje je gajio Darvin, počeo je užasan masakr sa ciljem istrebljenja Aboridžina. Glave Aboridžina su stavljane na vrata stanica. Otrovan hleb je davan porodicama Aboridžina. U mnogim delovima Australije, naseljena područja Aboridžina su nestajala na divljački način u toku 50 godina.

Politika prema Aboridžinima se nije završila masakrima. Mnogi pripadnici rase su korišćeni kao eksperimentalne životinje. Smitsonijan institut u Vašingtonu je posedovao ostatke 15.000 ljudi različitih rasa. Deset hiljada australijskih Aboridžina je poslato brodom britanskom muzeju sa ciljem da se vidi da li su oni bili ili ne „nedostajuća karika“ u prelazu od životinja do ljudskih bića.

Muzeji nisu bili zainteresovani samo za kosti, u isto vreme su čuvali mozgove koji su pripadali Aboridžinima i prodavali ih za dobru cenu.

Posmrtni memoar Koreja Vilsa (Korah Wills), koji je postao guverner Bouena, u Kvinslendu 1866, slikovito opisuje kako je ubijao i masakrirao lokalne pripadnike plemena 1865. da bi obezbedio naučne primerke.

Edvard Ramsi (Edward Ramsaz) nadzornik australijskog muzeja u Sidneju tokom dvadeset godina od 1874, je bio naročito uključen. On je objavio muzejsku knjižicu koja je uvrstila Aboridžine pod odred- nicu „australijske životinje“. Ona je takođe davala uputstva ne samo o tome kako da se pljačkaju grobovi, već i kako da se zatvore rane od metaka kod sveže ubijenih „primeraka“.

Nemački evolucionista, Ameli Ditrih (Amalie Dietrich), kojoj je nadimak bio ‘Anđeo crne smrti’) je došla u Australiju tražeći od vlasnika stanice da ubiju nekoliko Aboridžina za primerke, naročito za kožu za prepariranje i izlaganje za njene muzejske radnike. Iako je isterana sa bar jednog poseda, ubrzo se vratila kući sa svojim primercima.

Misionar iz Novog Južnog Velsa je bio užasnuti svedok masakra grupe od desetina Aboridžinskih muškaraca, žena i dece, od strane policije. Četrdeset i pet glava je tada prokuvano i deset najboljih lobanja je pakovano za preko mora.

Kolonijalizam Španaca

Ali, naravno, počinjući sa Velikom Britanijom, nijedna kolonijalistička zemlja nije želela da bude viđena kao „pljačkaš“, i da bude zapamćena u istoriji kao takva. Iz tog razloga, oni su tražili objašnjenje kako bi pokazali da su u pravu u onome što čine. Takvo objašnjenje bi moglo da predstavi kolonizovane ljude kao „primitivne ljude“ ili „stvorenja koja žive kao životinje“. Na taj način, oni koji su bili masakrirani i podvrgnuti neljudskom tretmanu su mogli da budu viđeni ne kao ljudska bića, već kao poluljudska poluživotinjska stvorenja, i loše postupanje sa njima ne bi bilo smatrano za zločin.

U stvari, to traganje nije bilo novo: prvo širenje kolonizacije u svetu ide unazad do XV i XVI veka. Tvrdnje da su neke rase imale poluživotinjske osobine je prvi izneo Kristofer Kolumbo (Christopher Columbus) na svom putovanju do Amerike. Po ovim tvrdnjama, američki urođenici nisu bili ljudska bića, već vrsta razvijene životinje. Iz tog razloga su mogli da budu stavljeni na raspolaganje španskim kolonijalistima.

Bez obzira koliko je Kolumbo prikazivan u filmovima o otkriću Amerike kao da je imao topao i ljudski stav prema urođenicima, činjenica je da Kolumbo nije smatrao domoroce za ljude.

Kristofer Kolumbo je bio osoba koja je prva pokrenula veliki masakr. Kolumbo je uspostavio španske kolonije na mestima koje je otkrio, načinio je robove od domorodaca i bio je odgovoran za započinjanje trgovine robljem. Španski „konkvistadori“ su videli politiku tlačenja i izrabljivanja koju je Kolumbo primenio, i nastavili su je: izvršavani masakri su dostigli neverovatne dimenzije. Na primer, populacija na jednom ostrvu, koja je bila 200.000 kada je Kolumbo prvi put kročio na njega je bila samo 50.000 dvadeset godina kasnije, a do 1540. je ostalo samo 1.000 ljudi. Kada je najčuveniji od španskih konkvistadora, Kortes (Cortes), prvi put kročio u Meksiko u februaru 1519, ukupna populacija domorodaca je bila 25 miliona, ali se do 1605. smanjila na 1 milion. Na ostrvu Hispanjola, populacija, koja je brojila 7-8 miliona 1492. godine, se smanjila na 4 miliona 1496. godine i na samo 125 ljudi u 1570. Po ciframa istoričara, za manje od veka pošto je Kolumbo prvi put kročio na kontinent, 95 miliona ljudi je bilo masakrirano od strane kolonijalista. Kada je Kolumbo otkrio Ameriku 30 miliona domorodaca je živelo na kontinentu. Kao rezultat masakra od tada do danas dospeli su do pozicije da su postali izgubljena rasa od manje od 2 miliona ljudi.

Razlog zašto su ovi masakri dostizali tako nemilosrdne proporcije je bio da urođenici nisu smatrani za ljudska bića, već da su gledani kao životinje.

Ali ove tvrdnje kolonijalista nisu dobile mnogo pristalica. U Evropi u to vreme, istina da su svi ljudi stvoreni jednaki od strane Boga i da su svi potekli od jednog pretka – Adama – je bila toliko široko prihvaćena da je katolička crkva naročito zauzela jasan stav protiv pljačkaških invazija. Jedan od najpoznatijih primera toga je odgovor Biskupa Čiape, Bartolomeja de la Kasasa (Bartolome de las Casas) koji je kročio na novi svet zajedno sa Kolumbom, koji je rekao da su svi urođenici bili „prava ljudska bića“, kao odgovor na kolonija- lističke tvrdnje da su urođenici bili „vrsta životinje“. Papa Pavle III je osudio surov tretman urođenika papskom bulom 1537. i objavio je da su urođenici bili prava ljudska bića sa sposobnošću za veru.

Ali se u XIX veku situacija promenila. Zajedno sa širenjem materijalističke filozofije i udaljavanjem društva od religije, istina da su ljudska bića stvorena od strane Boga je počela da se negira. To je, kako je spomenuto na prethodnim stranama, bilo u isto vreme i uspon rasizma.

Sa usponom darvinističke materijalističke filozofije u XIX veku, rasizam je postajao sve jači i to je stvorilo veliku podršku evropskom imperijalističkom sistemu.

Ota Benga

Posle objavljivanja Darvinove tvrdnje u ‘Postanku vrsta’ da su se ljudska bića razvila od zajedničkog pretka koga su delili sa majmunima, potraga za fosilima u podršku ovog scenarija je počela. Ali neki evolucionisti su verovali da su „polumajmunska poluljudska“ stvorenja mogla da budu pronađena ne samo u fosilnom zapisu, već takođe i živa u različitim delovima sveta. Na početku XX veka istraživači za „karikom koja nedostaje“ su bili uzrok mnogih činova divljaštva. Jedan od njih je bila i priča o pigmeju Ota Bengi (Ota Benga).

Ota Benga je bio afrički urođenik. Uhvaćen je kao životinja od strane evolucionih istraživača, stavljen u kavez i izlagan zajedno sa majmunima u zoološkom vrtu.

Ota Benga je bio uhvaćen u Kongu od strane evolucionog istraživača Semjuela Vernera (Samuel Verner) 1904. godine. Ovaj urođenik, čije ime je značilo „prijatelj“ na sopstvenom jeziku, je bio oženjen i otac dva deteta. Ali je on bio vezan lancima kao životinja, stavljen u kavez i poslat u SAD. Tu su ga evolucioni naučnici stavili u kavez sa različitim vrstama majmuna na svetskoj izložbi u Sent Luisu kao „najbližu kariku do čoveka“. Dve godine kasnije su ga stavili u zoološki vrt Bronksa u Njujorku i izlagali ga sa nekoliko šimpanza, gorilom zvanom Dina i orangutanom zvanom Dohung kao „čovekove najstarije pretke“. Evolucionista direktor zoološkog vrta, doktor Vilijam T. Hornadej (Dr. William T. Hornaday), je držao dugačke govore o ponosu koji mu je pričinjavalo to što ima „nedostajuću kariku“ i posetioci su tretirali Ota Bengu u kavezu kao životinju. Izdanje novina ‘New York Times’ je u to vreme objavilo stavove posetilaca:

Bilo je i do 40.000 posetilaca parka nedeljom. Skoro svaki čovek, žena i dete iz te grupe je išlo do kuće sa majmunima da bi videlo zvezdu zoološkog vrta – divljeg čoveka iz Afrike. Jurili su ga po zemlji ceo dan, uzvikujući i derući se. Neki od njih su ga boli za rebra, drugi su ga saplitali i smejali su mu se.

Sramotno je i odvratno da nesreća, fizička manjkavost ljudskog bića, stvorenog od strane iste sile koja je nas sve stavila ovde i podarila nam ista osećanja i istu dušu, treba da bude zatvoreno u kavez sa majmunima i bude izvrgnuto javnom ismevanju.

Novine ‘New York Daily Tribune’ su takođe dale prostor predmetu izlaganja Ota Benge u zoološkom vrtu za cilj prikazivanja evolucije. Odbrana darvinističkog direktora zoološkog vrta je bila sasvim besramna:

Izlaganje afričkog pigmeja u istom kavezu sa orangutanom u njujorškom zoološkom vrtu poslednje nedelje je izazvalo značajne kritike. Neke osobe su izjavile da je to bio pokušaj direktora Hornadeja da prikaže blisku srodnost između crnaca i majmuna;. Doktor Hornadej je to negirao. „Ako je mala osoba u kavezu“, rekao je doktor Hornadej, „to je zato što mu je tu najudobnije, i zato što ne znamo šta drugo da radimo sa njim. On nije ni u kakvom smislu zatvorenik, osim da niko ne bi rekao da bi bilo mudro dozvoliti mu da luta po gradu bez da ga neko nadgleda“

Krajnji rezultat ovog nehumanog tretmana je bilo samoubistvo Ota Benge. Ali je ovde problem bio veći od toga da je jedno ljudsko biće izgubilo svoj život. Ovaj slučaj je bio jasan primer surovosti i divljaštva kakvo je darvinistički rasizam mogao da predstavlja u praksi.

Završne Reči

Godine 1983, Aleksandar I. Solzhenitsyn, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, održao je govor u Londonu u kome je pokušao da objasni zašto se toliko zla desilo njegovom narodu (Rusima, Sovjetski Savez):

Pre pola veka, dok sam još uvek bio dete, sećam se da sam čuo starije ljude koji nude sledeće objašnjenje koje su snašle Rusiju:„Ljudi su zaboravili Boga; zbog toga se sve ovo desilo.“ Od tada sam proveo 50 godina radeći na istoriji naše revolucije; u tom procesu sam pročitao stotine knjiga, sakupio stotine ličnih svedočenja i već u osam knjiga dao sopstveni doprinos naporima da se raščisti lom koji je ostao za prevratom. Ali, kada bih danas bio zapitan da što je sažetije moguće formulišem glavni uzrok razarajuće evolucije koja je progutala 60 miliona naših ljudi, ne bih mogao da iznesem preciznije nego da ponovim: „Ljudi su zaboravili Boga; zbog toga se sve ovo desilo.“

Poraz darvinizma pred licem nauke može da se istraži pod tri osnovna naslova:
1. Teorija ne može da objasni kako se život pojavio u svetu po prvi put.
2. Nema naučnih činjenica koje bi pokazale da „evolucioni mehanizmi“ koje teorija predlaže stvarno poseduju bilo kakve evolucione efekte.
3. Fosilni zapis predstavlja sasvim suprotnu sliku očekivanjima teorije.

Za sve reference i za još više informacija o temi darvinizma, pogledati knjigu Strahote koje je darvinizam doneo čovečanstvu.